Odokativna metoda kuvanja

U kulinarske vode sam uplovila pre otprilike 15 godina, kada se svo moje kulinarsko umeće svodilo na pečenje pomfrita u fritezi, pohovanje šnicli i pripremi toplih sendviča. U to vreme prvih muvanja oko šporeta i prikupljanja recepata u usmenom i pismenom obliku od onih veštijih i iskusnijih od mene nailazila sam na fenomene karakteristične za naše domaćice jer verujem da takvih opisa oko pripreme hrane nema nigde nego kod nas.

Najveći izazov mi je bio umesiti testo. U receptu piše: staviti brašna koliko primi. Primilo je kod mene taj prvi put bogami i jače od kilogram, ali pogača je bila ranga potežeg kamena tako da sam je morala baciti. U drugom receptu piše: umesiti testo tako da bude taman. (?!)  Za šta taman? I kakav je to opis? Posle sam našla i ono da ne bude ni tvrdo ni meko. Posle one moje prve pogače sve je bilo meko, ali mislim da sam tu već bila na tragu šta je pesnik hteo reći. Tek nakon zavirivanja u tuđe šerpe shvatila sam kako treba izgledati to taman testo.

U receptu naiđem i na merenje količine sastojaka: soli na vr’ noža. U mom selu kažu i: zera. Zera soli. Prstohvat. Količina varira u odnosu na to koliki su vam prsti ili nož. Koliko vi smatrate da je mera zera. Kašičice nisu mera za so. Ali zato su jogurtne čaše mera za one naše kolače sa višnjama. Mogli su komotno napisati i 2 dcl, ali ovako je slikovitije. Sećam se dana kada sam kupovala taj jogurt u čaši da imam meru, pored svih šolja i čaša koje su mi mogle služiti u tu svrhu.

Vagu tih prvih kulinarskih dana nisam imala, pa sam se oslanjala na tabelu koju sam našla u jednim novinama:

kafena kašičica=5g

supena kašika=15 g

…itd.

Više mi se dopadala ta metoda od one zera. 

Osim diskutabilnog sistema merenja u našim kuhinjama zanimljivo je i kako svojtamo recepte i dajemo im nova imena. Recimo, uzmem recept za Kremisimo tortu od Tanje, i napišem u receptima „Tanjina torta“. Tako jedna te ista torta ima sto naziva a manje-više isti sastav i izgled. Kažem manje-više, jer sad kako smo iskusnije domaćice lagodno izbacimo sastojak koji trenutno nemamo, ili ga zamenimo drugim, ili izbacimo celu jednu koru iz recepta, recimo onu beze, sušenu. Malo kad se ima vremena za sušiti koru iako se ima rerna sa dva ventilatora, a torta se i bez nje pojede.

Nakon određenog vremena stekne se iskustvo koje je potrebno za posedovanje znanja odokativnog načina kuvanja, što je glavna odlika naše kuhinje. Više nisu bitne ni mere čak iako smo svi naviknuti na kuhinjska digitalna pomagala i aparate, stekne se osećaj da se napravi onako kako treba, taman. Ako se i desi da recept ne uspe, zna se da se malo preteralo u odokativnoj metodi. 

Gledam, Džejmi Oliver uvek meri. Da li zbog sebe ili nas, ne znam. Baš se pitam da li je njemu poznata ta naša odokativna metoda, možda je i on koristi kada se kamere ugase. Nama nije važno, svakako se pojede, još i ako se pridoda lična inventivnost i pečat jelu, uvek ispadne na drugačiji način, nema da dosadi. 
Gif preuzet sa tumblr.com

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s